Nakon vrtića smo došli ravno doma. Kako se Matija više ne da zajebavati, ostavili smo stvari i odmah produžili vani. Kako se nisam uspio normalno dogovoriti s Ivorom, konstantno sam ga pokušavao dobiti na mob od posla koji je očito bio ostavljen da zvoni u kutu pod gomilom nekih skripti kao što to obićno biva. Krenuo sam s Matekom do gostionice koju sam već prije uočio na početku Rudeša, tu odmah, preko potoka drvenim mostom pa uz stadion pa na lijevo. Sve ppuno šljakera koji jedu pretežno ćufte, juhice, piju gemište i mrmljaju ispod glasa. Matija je bio na ramenima (”tata, nosi ‘menima!”) kad smo ušli. Ja sam se kao kicoš gospodin s vjerojatno laganim prezirom preko lica osvrnuo po prostoriji u kojoj niti jedan stol nije bio slobodan a susjedna prostorija zjapila je prazna i mračna. Konobar grube radničke vanjštine nas je priupitao “Izvolite?” a ja sam samo odgovorio, kao, šta bi trebalo, “Za pojesti, nešto?” “Izvolite” dodaje on i upućuje me u mračnu prostoriju. Iako je sve bilo puno “mračnih” šutljivih tipova, srednje dobi vrlo skromno obučeni i zagledani u tanjure poput sirotinje koja nije jela par dana niti u jednom trenu se nisam osjećao nelagodno. Krenulo je svlačenje Matije što ponekad zbog njegove vjećite zaigranosti zna biti doista teško na što je konobar rekao “dok se vi spremite…”
Lokal je pun kojekakvih diploma, priznanja, nagrada, šta ja znam, nisam htio puštat Matiju da bi to razgledavao, no upadalo je u oči kako je sav zid ali sav bio pretrpan tim uokvirenim pizdarijama. U međuvremenu sam nekako osjetio da ovaj konj od Ivora pokušava doći do mene pa sam krenuo u sistematsku potragu njegovog drugog mobitela od brata Luke do konaćno majke koja mi ga izdiktiraše a ja vilicom utisnem u solnjak. Kad budem jednog dana Matiji pričao… eheeeh, znaš ti da tvoj stari kad je imao šesnaest nije imao mobitela? Dapače, uopće nije bilo mobitela, imali su ih samo neki budžovani i to ugrađeni u auto (otuda valjda ime, autoMOBIl TELefon) ko onaj Perrijev tata iz Nizozemske koji bijaše nekaki direktor ondašnje telekompanije pa ga je dobio :)
Ivor je baš kad sam ga zvao upravo bio ispred mojih vratiju, tako da je tajming bio zicer. Ubrzo su se njih troje, i Vid i Ulika, pojavili u restoranu pa sam hranio Vida bečkom koju Matija nije baš nešto jeo a ovo dvoje se natjeravalo ispod nekog dugačkog stola. Kad smo se napričali, i onako važni ispušili cigarete pokupismo djecu, ceh je bio nemalih 63 kn, što je zapravo malo ali opet nije za svaki dan, pa pravac kući. Ivor je u stanu shvatio da je posijao Vidovu cipelu pa se morao skroz vraćati po nju.
Kad su ošli ostavili su veliki nered, Uliku je opet trebalo izguravati, postala je zloćesta. Čak sam i ja u lokalu podviknuo na nju. Matija sada spava a ja pišem ono malo što mi je ostalo da ne mislim o Barbari koje nema i da se ne sekiram jer time neću ništa postići. Njoj je sigurno super s Ines, Larom i kompanijom. Samo je stigla poruka sadržaja:
Sve OC? Pita Barbara,mi smo na sigurnom i,dodaje Peco, volimo te…
Eto, to bi bilo to. E, Ivor je ostavio cigarete. Eh. Neka. Bit će za stik!
